Američki kongresmen Majk Tarner jako se pre neki dan uznemirio u Podgorici. Preneli svi mediji u regionu.
Kongresmen je mirno šetao Podgoricom, ili se vozio automobilom, to nije razjašnjeno, sve dok njegove pravedne američke oči nisu ugledale bilbord ispisan ćirilicom – „Djecu ti nećemo oprostiti“. Sad, da li kongresmen zna srpski i ćirilicu, ili su mu poruku preveli saveznici iz Podgorice, ne zna se, zna se da ga je jako uznemirila.
Pošto se uznemirio kongresmen, uznemirili su se i mnogi od Podgorice do Beograda, i dalje. Strah ih uhvatio.
Jer, nije mala stvar kad se uznemiri kongresmen, i to američki, koji se svojim prijateljima i saveznicima u Podgorici odmah požalio na bilbord, na poruku da neki ljudi, njemu i njegovima iz NATO alijanse, ne mogu oprostiti decu koju im je pakt pob,io.
Tražio čovek zaštitu.
Nije javljeno da li je specijalnim telefonom pozvao bazu u Avijanu, odakle su nas najviše bombardovali, da opet pošalju jedan F-16 ili barem „tomahavk“.
I da sravne sa zemljom bilbord sa uznemiravajućom porukom.
Amerikanci to tako rade!
Duševni su to ljudi, ti američki kongresmeni.
Duša im je tanana da ih uznemiri i bilbord.
Boluju od osećaja empatije, odnosno saosećanja, pravde i pravičnosti, da ih uzbudi i samo pominjanje dece.
Činjenica da su decu pobili, i to sa predumišljajem, e, to su malo zaboravili!
Uradili su to iz najbolje namere!
Sad ih boli što mi to ne shvatamo, što su neki među nama toliko naopaki da ne vole američke bombe sa uranijomom, koji je na našim prostorima postao lekovit, jer se od njega samo umire.
Ub,ijena deca i narod nisu više važni.
Imaju toliko tanana osećanja, ti kongresmeni, da danima posle sede u Kongresu u Vašingtonu i pate.
Čude se kako negde postoje neki ljudi, u nekom narodu, koji im nisu zahvalni na osiromašenom uranijumu kojima su taj narod zasipali.
Zgranuti kongresmen Tarner, uveren da Amerika svuda i uvek, seje samo dobro, čak i u vidu bombi, izjavio je još kako je uveren da takve poruke, kakve je video u Podgorici, nikako nisu postavili „lokalni ljudi“, Njegoševi potomci, nego su one produkt ilegalno finansiranih napora kojima se podriva podrška Crnogoraca da se priključe njegovoj Alijansi.
Američki kongresmen vratio se posle u Vašington ali, verovatno, i dalje sedi u Kongresu i pati zbog bilborda u Podgorici.
Sad ga boli duša!
Pati i ništa ne jede iako su mu saveznici u glavnom gradu Crne Gore objasnili da takve poruke ne piše, i da takve poruke ne padaju na pamet nikome u državi između Durmitora i mora, nego su produkt ilegalaca, restlovi državnog udara.
Sve džaba, kongresmen Tarner pati, jer želi da njega, sve kongresmene, sve Amerikance, čak i kad bombe nose i bacaju vole svi u svetu.
A duša?
Od nje je ostalo ništa!
Nama je važnije što se jedan kongresmen uznemirio, od sve one pob,ijene dece.
Ako mi zaboravljamo, bilbordi pamte.
Jeste li vi normalni, kako da vam decu oprostimo?
(Zoran Šaponjić / Iskra)
170
